Savremeni model zadruge, umrežavanja preduzeća, danas poznato kao klaster, treba da posluži kao jedan od načina da se više mikro, malih i srednjih preduzeća udruže u cilju nuđenja što kompletnijeg proizvoda, odnosno usluge na tržištu. Udruživanje u klastere podrazumeva i povezivanje sa drugim ustanovama poput univerziteta, razvojnih agencija, privrednih komora, što ima za cilj bolji uvid u stanje na trenutnim i ulazak na nova tržišta, informisanost i razmenu iskustava, unapređenje veština i znanja, efikasniju upotrebu zajedničkih resursa, jačanje veza između kupaca i dobavljača i brojne druge prednosti. Ovo je rešenje koje je široko zastupljeno u svetu i koristi se kao model razvoja i internacionalizacije brojnih preduzeća. Slabije razvijene zemlje i zemlje u razvoju mogu afirmisati način udruživanja kroz klastere kako bi pospešile razvoj domaćeg preduzetništva i uticale na poboljšanje određenih makroekonomskih parametara (zaposlenost, BDP, itd.). Još 2006. godine, tadašnje Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja je kreiralo višegodišnji Program za podršku razvoju klastera, koji je bio predviđen da traje pet godina, tačnije do 2011. godine. Početni entuzijazam je bio veliki i opravdan, jer se od tadašnjih klastera, koji su bili u različitim fazama razvoja, očekivalo da budu uspešni pilot projekti. Tadašnje Ministarstvo je zauzelo stav da polje rada odabranih klastera treba da bude što raznovrsnije, pa smo imali Automobilski klaster Srbije, Srpski softvereski klaster, Turistički klaster Srem, itd. Analizu efikasnosti klastera i njihove održivosti na tržištu su vršili brojni ekonomisti Srbije, nekih 8-10 godina nakon pokretanja prvih klastera. U jednoj studiji iz 2016. godine, istaknuto je da je inicijativa za razvoj klastera donela pozitivne rezultate na nivou Srbije, ali je sam program zastareo, jer se samo radilo na operacionalizaciji datog programa. Shodno tome, dolazimo do činjenice da ovakav program na nivou države mora biti maksimalno fleksibilan i prilagođen svim potencijalnim korisnicima.

Efekti klasterizacije su bili zaista pozitivni i omogućili su određenim preduzećima da postanu konkurentna na tržištu. Rezultati klasterizacije su pokazale da se u periodu 2007.-2015. godine broj zahteva sa godinama povećavao, a da su se opredeljena sredstva po odobrenom zahtevu proporcionalno smanjivala, što dovoljno govori o neažurnosti datog programa. Jedan od primera uspešnih klastera u Srbiji je Turistički klaster Srem, koji je osnovan u cilju promocije turističkog potencijala istoimene regije, koji je dao pozitivne rezultate u afirmaciji ove privredne grane na jednom pretežno agrarnom području. Gde smo mi sada? S obzirom da se pristup razvoju klastera ne menja već punih šesnaest godina, možda je i bolje što se po tom pitanju ne očekuje inicijativa samo od države, s obzirom na efikasnost postojećeg modela. Institucionalizovanje ovog problema mora da počne što pre, kako bi se u najskorijem periodu došlo do merljivih rezultata. Nema razloga pozitivna iskustva tražiti samo od najboljih svetskih praksi, samo je neophodno modele iz 2006. godine osavremeniti i adaptirati savremenim tržišnim uslovima. Jer, sve više ljudi u Srbiji se okreće privatnoj inicijativi, bez obzira na privrednu granu. Određeni sektori, kao što je agrar ili zanatski sektor, praktično funkcionišu kao neformalni klasteri, gde veći igrači na tržištu okupljaju manje, kao podizvođače, što je iskustveno dokazano dobar model. Primeri, kao što su Klaster medicinskog turizma, MEMOC- klaster metalskih proizvođača ili građevinski klasteri, mogu biti ideja vodilja kako treba započeti razvoj klastera i kako treba razviti mehanizme za veću konkurentnost na tržištu. Do današnjeg dana, po tom pitanju se uradilo malo toga. Jednostavno, pojam i potencijalni efekti ovakvog pristupa na teritoriji Srbije su analizirani kroz naučne radove i tu se stalo. Može se reći da je potreba da se kao osnova koristi program iz 2006. godine, ma koliko on ne bio najbolje sproveden, potrebno je reći da ima dobru osnovu. Važno je prilagoditi ga savremenim uslovima, ispraviti sve greške koje su se javljale u sprovođenju akcionih planova i omogućiti regionalnu raspodelu. Takođe, svesno u ovom kontekstu treba diskriminisati poljoprivredu, u kontekstu toga da se agrarna politika i ruralni razvoj prepuste posebnim vladinim institucijama, s obzirom na potencijal agrara na teritoriji naše zemlje. Kasnije, ukoliko bi program zaživeo, trebalo bi razmisliti o implementaciji svih mogućih privrednih grana u zasebne klastere. Još jedan od sjajnih primera uspešne klasterizacije u Srbiji je klaster u oblasti tekstilne industrije koje su pokrenule tri tekstilne kompanije „TFY“ iz Čačka, „Ivković“ iz Beograda i „Jasmil“ iz Arilja, sa inicijalnim ciljem da on ne bude ograničen samo na zapadnu Srbiju gde je koncentrisan najveći deo proizvodnje u ovoj industriji, već da benefiti budu mogući na nacionalnom nivou. Danas ovaj klaster broji više od 100 članova sa brojnim institucijama i ustanovama koje su neophodne za uspostavljanje snažnog ekosistema za podršku. U ovoj industriji je zaposlena uglavnom ženska radna snaga sa nižim primanjima, a klasteri su doprineli poboljšanju pozicije za sve stejkholdere i učinili da 20 najuspešnijih kompanija ostvaruje profit od 70 miliona eura i izvozi robu u vrednosti od 25 miliona eura, i uz to klaster zapošljava direktno preko 3.000 radnika, a indirektno kroz celu mrežu i preko 6.000 radnika. Lokalizacija privrede zahteva inovativnost, pre svega. Inovativnost nas ne treba zarobiti u kontekstu osmišljavanja novih proizvoda koje treba lansirati na tržište. Inovativan treba da bude način potrage za inovacijom. To su klasteri, to je organizacija klastera. Treba biti poučen, odnosno više inspirisan nekim rezultatima koje su ostvarile druge zemlje u sferi klasterizacije određenih privrednih grana. Rezultati moraju da se traže kod zemalja sa sličnim ekonomskim pokazateljima, jer ako gledamo najrazvijenije zemlje, poješće nas ambicija. Sa druge strane, preko je potrebno „naterati“ velike kompanije iz određenih oblasti da uzmu u zaštitu svoje manje konkurente, odnosno da im postanu tutori, kroz biznis inkubatore i slične modele. Za inicijative ovog tipa pre svega je potrebno malo više međusobnog poverenja, otvorenosti i vere u prednosti zajedničke saradnje udruženih preduzeća, koje mogu biti ključ za napredak celokupne privrede.