Volimo za sebe da kažemo da smo ponosan, slobodarski narod koji je svojim junaštvom više puta u istoriji pokazao da za svoju slobodu ume da se bori i da je u ratu dobije. Simbolika cveta Natalijina ramonda je tako iskorišćena da prikaže tu našu osobinu. Slabo je poznato da je cvet ime dobio po Nataliji Obrenović, kraljici iz dinastije koja je 1903. nestala u majskom prevratu u jednom od najkrvavijih prevrata u srpskoj istoriji. Rat u kome su nestala tri carstva, u kome su mnoge zemlje promenile svoju teritoriju i rat u kome je nestala i Srbija, iako je u tom ratu, uz sve karatkeristike Natalijine ramonde pobedila počeo je samo desetak godina posle. Da li je taj rat zapravo ikada završen na ovim prostorima?

Veliki rat je izbio kao rezultat težnje velikih sila za novom podelom sveta. Iako neposredan povod za rat jeste bio atentat u Sarajevu, pravi razlog leži u ekonomskom interesu velikih sila. Ali otkud Srbija tu? Nit’ je velika sila, nit’ je, sigurno nakon Balkanskih ratova, imala želju da ponovo ulazi u sukob. Da bi smo odgovorili na ovo složeno pitanje moraćemo malo da zaronimo u istoriju ekonomije na ovim prostorima. Najbitniji događaj za ovu našu malu istorijsku analizu predstavlja Berlinski kongres 1878. na kome Srbija vođena Milanom Obrenovićem traži saglasnost da postane nezavisna država. U tome i uspeva, ali uz veliku cenu. Austrijski car Franc Jozef je svoju saglasnost da Srbija postane nezavisna država uslovio posebnim privrednim zahtevima koji su se pre svega odnosili na izgradnju železničke mreže, regulaciju plovidbe Dunavom, kao i spoljnotrgovinska veze sa balkanskim državama. Obzirom na veliku privrednu krizu Austrougarska je želela da svoje interese na istočnom tržištu obezbedi na duže staze. Ključ je bila izgradnja železnice između Beča i Carigrada i njenih krakova kroz Bosnu, Srbiju i Rumuniju. Istovremeno je bilo predviđeno da Austrougarskoj bude omogućena naplata tarife za podvoz. Srbija je do 1. svetskog rata morala da uzme ukupno 26 kredita, koji su 1914. godine premašili 900 miliona franaka. Sporazum koji je Austrougarskoj davao gotovo 90% monopola nad srpskom spoljnom trgovinom dao je Austrougarskoj ekonomsku prevlast nad Srbijom. To je sprečilo potpuni ekonomski razvoj Srbije i ograničilo njenu proizvodnju na proizvode kao što su stoka voće i žitarice. Austrougarska se, da bi održala Srbiju u ekonomskoj zavisnosti, postarala da ona ostane proizvođač isključivo sirovina, a ne i njihov prerađivač. Sve do 1905. godine, prihodi od srpskog izvoza u ovu zemlju, učestvovali su sa prosečno 80% u ukupnim prihodima od izvoza. Majskim prevratom 1903. Karađorđevići ponovo preuzimaju presto od Obrenovića, a Srbija donosi novu orijentaciju spoljne i ekonomske politike. Reorganizuje se industrija, trgovina, prodaja i saobraćaj. Ali pravi uzlet se dešava tek u vreme carinskog rata kada srpska industrija doživljava veliki rast. Gotovo polovina svih fabrika nastalih pre 1. svetskog rata osnovane su posle 1906. kada počinje carinski rat. Francuska koja postaje glavni poverilac gotovo svih balkanskih država u tom period, u to vreme finansira skoro 80% svih zajmova u Srbiji. Austrougarska, koja je pre izbijanja carinskog rata pokrivala gotovo 88% srpskog izvoza, obavljala je sada samo još 30% srpske spoljne trgovine, čime je svoj povlašćeni položaj ustupila drugim državama. U Srbiji su i pored velikih ulaganja preovladavala mala preduzeća, sa malim brojem zaposlenih, niskim uloženim kapitalom i neznatnom mašinskom opremom.Carinski rat je u velikoj meri zaoštrio sukobe između velikih sila i njihovih interesa u Jugoistočnoj Evropi. Interesi velikih sila ali nadasve interes Austrougarske da zadrži Srbiju pod svojom ekonomskom kontrolom dovela je do neizbežnog sukoba koji se veoma brzo rasplamsao. Carinski rat je zamenio pravi, veliki rat koji je u 4 godine Srbiju koštao trećine ukupne populacije i skoro polovine muške populacije. Treba ovde naglasiti da je 1914. Niškom deklaracijom Srbija za ratni cilj proglasila ujedinjenje južnih slovena u jednu državu, čime je ulog u sukobu podigla na još viši nivo pokazujući Austrougarskoj da se neće zadovoljiti samo odbranom zemlje, već da želi da ojača svoj uticaj na Balkanu stvaranjem nove veće i snažnije države. Carinski rat je u velikoj meri zaoštrio sukobe između velikih sila i njihovih interesa u Jugoistočnoj Evropi. Interesi velikih sila ali nadasve interes Austrougarske da zadrži Srbiju pod svojom ekonomskom kontrolom dovela je do neizbežnog sukoba koji se veoma brzo rasplamsao. Carinski rat je zamenio pravi, veliki rat koji je u 4 godine Srbiju koštao trećine ukupne populacije i skoro polovine muške populacije. Treba ovde naglasiti da je 1914. Niškom deklaracijom Srbija za ratni cilj proglasila ujedinjenje južnih slovena u jednu državu, čime je ulog u sukobu podigla na još viši nivo pokazujući Austrougarskoj da se neće zadovoljiti samo odbranom zemlje, već da želi da ojača svoj uticaj na Balkanu stvaranjem nove veće i snažnije države. Prvi svetski rat je razrešen na zapadnom frontu, kada se posle propasti Ludendorfove prolećne ofanzive 1918. struktura nemačke vojne sile konačno urušila pod udruženim napadima Britanije, Francuske i SAD. Treba naglasiti da su sile osovine najpre Bugarska a kasnije i Austrougarska i Nemačka najpre pretrpele potpuni poraz na Solunskom frontu koji su u najvećoj meri izneli srpski vojnici da bi na kraju potpuno krahirala na zapadnom frontu. Iako je rat završen na zapadu, geopolitička struktura na zapadu se nije značajno promenila. Najveće promene, koje su u potpunosti promenile geopolitičku sliku su nastale na istoku, stvaranjem niza novih država uz posledice koje su u kasnijoj istoriji pokazale kao fatalne. Tako su ratna dejstva prestala, stvorene su nove države, geopolitička situacija se promenila, ali rat na ovim prostorima nikada nije završen. Novonastala država, nestabilna i osporavana sa svih strana i spolja i iznutra je trajala sve do drugog svetskog rata, kada je ponovo uz velike žrtve i nakon novih četiri godina stradanja i užasnog građanskog rata nastala druga Jugoslavija koja je trajala na krilima socijalističkog režima sve do krvavog raspada devedesetih godina prošlog veka. Da li je time konačno završen 1. svetski rat na ovim prostorima. Da li smo sada napokon mirni, i da li su sada interesi velikih ekonomskih sila napokon ispunjeni? Ako pogledamo ekonomije novonastalih država u jugoistočnoj Evropi, strukturu industrije, privrede, bankarstva i pogledamo statistiku stranih direktnih investicija i zemalja iz kojih dolaze naći ćemo mnogo analogija sa opisanom ekonomskom situacijom pre prvog rata u Srbiji. Rat puškama i topovima jeste završen, ali rat za prevlast i interese velikih u jugoistočnoj Evropi još uvek traje i polako ali sigurno ide ka konačnom potpunom kontrolom lokalnih ekonomija od strane velikih. Nije bitno u ovom trenutku ko su veliki, mada je ako se malo pogleda statistika i to relativno jasno i ne razlikuje se mnogo od perioda pre prvog svetskog rata. Ekonomski imperijalizam je uspeo u onome što puške i topovi nisu.

Da li je time konačno završen 1. svetski rat na ovim prostorima. Da li smo sada napokon mirni, i da li su sada interesi velikih ekonomskih sila napokon ispunjeni? Ako pogledamo ekonomije novonastalih država u jugoistočnoj Evropi, strukturu industrije, privrede, bankarstva i pogledamo statistiku stranih direktnih investicija i zemalja iz kojih dolaze naći ćemo mnogo analogija sa opisanom ekonomskom situacijom pre prvog rata u Srbiji. Rat puškama i topovima jeste završen, ali rat za prevlast i interese velikih u jugoistočnoj Evropi još uvek traje i polako ali sigurno ide ka konačnom potpunom kontrolom lokalnih ekonomija od strane velikih. Nije bitno u ovom trenutku ko su veliki, mada je ako se malo pogleda statistika i to relativno jasno i ne razlikuje se mnogo od perioda pre prvog svetskog rata. Ekonomski imperijalizam je uspeo u onome što puške i topovi nisu. Srbija danas čitav vek nakon kraja Prvog rata ima reklo bi se ako ne istu onda vrlo sličnu ekonomsku poziciju u odnosu na velike sile. Naša privreda je vrlo zavisna od velikih, čitave industrije su pod punom kontrolom stranih vlasnika, a veći deo privrede čine mala, slabašna preduzeća koja se teško bore sa velikim i moćnim globalnim kompanijama. Strane direktne investicije, koje su se pokazale kao vrlo efikasan alat za smanjenje nezaposlenosti i brži ekonomski rast u isto vreme sav profit odnose iz zemlje, ostavljajući Srbiju još jednom u položaju da uglavnom proizvodi sirovine ili poluproizvode koji kasnije služe za proizvodnju finalnih proizvoda u zapadnim zemljama. Ne želim ovde da kažem da je strategija privlačenja stranih investicija loša, već da ona može da bude kratkoročna dobra inekcija privredi. Dugoročna strategija Srbije treba da bude razvijanje lokalne privrede, lokalnog vlasništva, stimulacija lokalnih privrednih poduhvata. Vek nakon ratne pobede u 1. svetskom ratu moramo se reorganizovati, definisati novu strategiju i simbolično poput Natalijine ramonde vratiti srpsku ekonomiju postupno odlučno i ovoga puta pametno u ruke Srba. Ekonomski prvi svetski rat na ovim prostorima još uvek traje, Srbija u ovom trenutku ima šansu da lokalizacijom privrede vrati snagu svojoj ekonomiji jer su velike sile uzdrmane poremećajima izazvanim krizom usled korone. I da završim rečima još jednog velikana epohe o kojoj sam pisao u tekstu velikog Živojina Mišića koji na reči jednog svog oficira – “Generale opkoljeni smo” odgovorio baš onako kako i mi danas možemo: “Odlično rođeni moj, sad možemo da napadnemo u svim pravcima!”